Lajanje psa u stanu nije slučajno ponašanje niti „bez razloga“, kako to često vlasnici doživljavaju. Naprotiv, to je jedan od osnovnih načina komunikacije psa sa okruženjem i odraz njegovog unutrašnjeg stanja. Da bismo razumeli zašto pas laje kada je sam, moramo se vratiti na samu prirodu psa kao vrste.
Pas je društveno biće. Njegov instinkt ga vezuje za grupu – bilo da je to čopor ili porodica u kojoj živi. Kada ostane sam u zatvorenom prostoru, posebno ako na to nije postepeno navikavan, dolazi do osećaja nesigurnosti i odvojenosti. Lajanje u takvim situacijama često predstavlja pokušaj da ponovo uspostavi kontakt sa svojim „čoporom“, odnosno vlasnikom.
Jedan od čestih uzroka lajanja je i potreba za kontrolom okoline. Stan je za psa teritorija koju smatra svojom i koju instinktivno čuva. Svaki zvuk iz hodnika, lifta, sa ulice ili iz susednog stana može pokrenuti reakciju. Pas tada lajanjem upozorava na potencijalnu „pretnju“, iako ona u realnosti ne postoji. Ovo ponašanje je posebno izraženo kod pasa koji imaju naglašen čuvarski instinkt.
Dosada i nedostatak mentalne i fizičke stimulacije takođe igraju veliku ulogu. Pas koji nema dovoljno aktivnosti tokom dana, koji ne troši energiju kroz kretanje, igru i rad, često će tu energiju ispoljiti kroz lajanje. U zatvorenom prostoru, bez jasnog zadatka i usmerenja, pas sam pronalazi način da se „zabavi“, a lajanje postaje jedan od načina ispoljavanja nagomilane energije.
Ne treba zanemariti ni uticaj straha. Mnogi psi, posebno oni slabije socijalizovani, reaguju na nepoznate zvuke i situacije lajanjem kao vidom odbrane. Lajanje tada nije znak agresije, već pokušaj da se udalji ono što pas doživljava kao opasnost. U takvim slučajevima, pas ne laje zato što „hoće“, već zato što ne zna drugačije da se nosi sa situacijom.
Postoji i kategorija pasa koji laju iz frustracije. Kada pas vidi ili čuje nešto što ga uzbuđuje, ali ne može da dođe do toga (npr. ljudi ili psi kroz prozor), dolazi do unutrašnjeg konflikta. Ta energija koja nema izlaz često se pretvara u lajanje. Ovo je posebno izraženo kod temperamentnijih i radnih rasa koje imaju izraženu potrebu za akcijom.
Važno je razumeti da lajanje u stanu nije „loša navika“ sama po sebi, već posledica određenog stanja ili potrebe psa. Svaki pas ima svoj razlog, koji zavisi od njegove genetike, iskustva, načina života i odnosa sa vlasnikom. Tek kada se razume uzrok, može se sagledati celokupna slika ponašanja koje pas ispoljava.
Rešavanje lajanja u stanu ne svodi se na jednu tehniku niti na jednu komandu. To je proces koji zahteva razumevanje psa, njegovog stanja i načina na koji reaguje na okruženje. Najveća greška koju vlasnici prave jeste što pokušavaju da prekinu lajanje, umesto da promene uzrok koji do tog lajanja dovodi.
Pas ne laje bez razloga. Lajanje je uvek posledica određenog stanja, bilo da se radi o višku energije, nesigurnosti, dosadi, čuvarskom instinktu ili anksioznosti kada ostane sam. Dokle god taj uzrok postoji, lajanje će se vraćati, bez obzira na pokušaje da se ono zabrani.
Osnova svakog rešenja počinje pravilnim pražnjenjem psa, kako fizički tako i mentalno. Pas koji nije imao dovoljno kretanja, koji nije radio i koji nije imao zadatak, traži način da izbaci višak energije. U zatvorenom prostoru to najčešće radi kroz lajanje. Zato je važno da pas pre ostajanja sam ima kvalitetnu šetnju koja ne podrazumeva samo hodanje, već i njušenje, rad i komunikaciju sa vlasnikom. Pas koji je zadovoljan i umoran mnogo lakše prihvata mir i samoću.
Jedan od ključnih koraka u rešavanju ovog problema jeste učenje psa da bude sam. To se ne radi naglo i bez pripreme, već postepeno. Pas prvo mora naučiti da mirno boravi u prisustvu vlasnika, zatim da prihvati kratka udaljavanja, pa tek onda i potpuno odsustvo. Vlasnik se udaljava na kratko, vraća se pre nego što pas uđe u stanje uznemirenosti i nagrađuje mirno ponašanje. Vremenom se period odsustva produžava, a pas uči da je samoća normalna i bezbedna.
Veliki značaj ima i način na koji vlasnik reaguje na lajanje. Pas koji dobija pažnju dok laje, bez obzira da li je ta pažnja pozitivna ili negativna, uči da je lajanje način komunikacije koji daje rezultat. Čak i vikanje ili opominjanje za psa može predstavljati nagradu, jer dobija reakciju. Zbog toga je važno da se lajanje ignoriše, a da se pažnja usmerava isključivo na mirno i stabilno ponašanje.
Upravo tu dolazi do izražaja nagrađivanje tišine. Pas mora da nauči šta je ispravno ponašanje, a ne samo šta nije dozvoljeno. Svaki trenutak kada pas mirno leži, kada ne reaguje na spoljne nadražaje ili kada ostaje opušten treba da bude nagrađen. Na taj način pas počinje da ponavlja ponašanje koje mu donosi korist.
Kontrola okruženja takođe igra važnu ulogu. Mnogi psi laju zbog spoljašnjih stimulacija, kao što su zvukovi iz hodnika, prolaznici ili drugi psi. U takvim situacijama potrebno je smanjiti uticaj tih nadražaja. Zatvaranje pogleda, ograničavanje pristupa vratima ili prozorima i stvaranje mirnije atmosfere u prostoru može značajno uticati na smanjenje lajanja.
Umesto da se lajanje direktno prekida, mnogo efikasniji pristup je preusmeravanje psa na drugo ponašanje. Kada pas reaguje na neki zvuk ili situaciju, vlasnik ga može pozvati, zadati mu jednostavnu komandu i nagraditi ga kada je izvrši. Na taj način pas uči alternativu i vremenom menja svoju reakciju.
Komanda za prekid lajanja može se uvesti tek kada pas razume osnovna pravila ponašanja. Ona se daje smireno, bez tenzije, i povezuje se sa nagradom u trenutku kada pas prestane da laje. Važno je da pas ovu komandu ne doživljava kao kaznu, već kao signal koji mu donosi pozitivan ishod.
Prilikom odlaska iz stana, pas ne sme ostati bez aktivnosti. Ostaviti psa bez ikakvog sadržaja često znači ostaviti ga samog sa svojim mislima i energijom. Mnogo bolji pristup je dati mu zadatak, poput igračke sa hranom ili nečega što će ga mentalno angažovati. Na taj način pažnja psa ostaje usmerena i smanjuje se potreba za lajanjem.
Jednako važno je da pas ima svoje mesto u kome se oseća sigurno. To može biti ležaj, određeni deo stana ili prostor koji povezuje sa mirom i odmorom. Kada pas ima jasno definisano mesto gde se opušta, smanjuje se njegova potreba da reaguje na sve što se dešava u okolini.
Najveće greške koje vlasnici prave su nedoslednost, kažnjavanje psa nakon lajanja i nedostatak razumevanja njegovih potreba. Kazna ne rešava problem, već često povećava stres i nesigurnost, što može dovesti do još izraženijeg lajanja. Takođe, pas koji je predugo sam, bez pripreme i bez aktivnosti, gotovo sigurno će razviti problem.
U praksi, pravilan rad daje jasne rezultate. Kada se pas postepeno uvodi u samoću, kada ima dovoljno aktivnosti i kada se nagrađuje mirno ponašanje, dolazi do promene. Pas počinje da se opušta, da prihvata prostor u kome boravi i da sve manje reaguje lajanjem.
Zaključno, problem lajanja u stanu ne rešava se zabranom, već promenom stanja psa. Kada pas ima jasno usmerenje, kada razume šta se od njega traži i kada se oseća sigurno, potreba za lajanjem se prirodno smanjuje i na kraju nestaje.
Kupi i saznaj sve tajne dresure!!!
