Jedan od čestih problema sa kojima se vlasnici susreću jeste situacija u kojoj pas u normalnoj šetnji deluje poslušno, ide pored vlasnika, odaziva se na komande, ali čim ugleda mačku, pticu, loptu, bicikl, dete koje trči ili bilo koji brz pokret, njegovo ponašanje se naglo menja. U tom trenutku pas više ne deluje kao isti pas. Komande koje inače poznaje kao da prestaju da postoje. Vlasnik ga doziva, zaustavlja, povlači povodac, ponavlja „ne“, „stani“, „dođi“, ali pas je pogledom već zaključan na metu i celim telom kreće ka njoj. Mnogi vlasnici tada pogrešno zaključe da je pas tvrdoglav, neposlušan ili da ih namerno ignoriše. U stvarnosti, najčešće se ne radi o inatu, već o jakom nagonu, uzbuđenju, nedovoljno izgrađenoj samokontroli i o tome da komande nisu dovoljno učvršćene u realnim uslovima sa jakim ometanjima.
Kod pasa postoji prirodan nagon za jurnjavom. Taj nagon je deo takozvanog plenskog ponašanja. On ne znači uvek da pas želi da ubije životinju ili da je agresivan. Kod mnogih pasa sama jurnjava predstavlja ogromnu nagradu. Pokret pokreće instinkt. Mačka koja potrči, lopta koja se zakotrlja, ptica koja poleti ili dete koje trči mogu u psu uključiti lanac ponašanja: uočavanje, fiksiranje pogledom, napetost tela, spuštanje glave, zaleđivanje, iznenadni trzaj, jurnjava. AKC opisuje da se kod ovakvih pasa ne radi o „lošem karakteru“, već o prirodnom plenskom nagonu koji treba razumeti i preusmeriti, a ne pokušavati samo silom ugasiti.
Problem nastaje onda kada je nagon jači od kontrole koju je vlasnik izgradio kroz obuku. Pas možda zna komandu „dođi“ u dvorištu, u stanu ili na mirnom mestu, ali to ne znači da je razume i može da je izvrši kada mu se ispred očiju pojavi nešto što za njega ima ogromnu vrednost. Za psa koji ima jak nagon, mačka u pokretu ili lopta mogu biti mnogo jača nagrada od hrane u ruci vlasnika, naročito ako vlasnik nije prethodno izgradio visok nivo motivacije, pažnje i samokontrole. Zato se često dešava da pas „zna komandu“, ali je ne izvršava u trenutku velikog uzbuđenja. On tada nije u stanju mirnog razmišljanja, već u stanju nagonske reakcije.
Važno je razumeti da se ovo ponašanje ne rešava samo jačim povlačenjem povoca, vikom ili stalnim kažnjavanjem. Takav pristup često samo povećava frustraciju. Pas vidi metu, želi da krene, povodac ga zaustavlja, vlasnik se nervira, pas se još više uzbuđuje i vremenom se stvara obrazac: čim se pojavi mačka ili lopta, šetnja postaje borba. Neki stručni izvori naglašavaju da kod pasa sa jakim nagonom treba kombinovati menadžment, kontrolu impulsa, pouzdan opoziv i pravilno kanalisanje energije, jer jedna tehnika sama po sebi najčešće nije dovoljna.
Prva stvar koju vlasnik mora da prihvati jeste da pas ne sme stalno da vežba pogrešno ponašanje. Svaki put kada pas uspe da potrči za mačkom, da povuče vlasnika do lopte ili da se zaleti ka pokretu, to ponašanje se učvršćuje. Jurnjava je sama po sebi nagrada. Čak i ako pas ne stigne mačku, sam osećaj potere za njega može biti dovoljno snažan da poželi da to ponovi. Zato se rešavanje problema ne počinje na mestu gde pas već gubi kontrolu, već na udaljenosti na kojoj pas još može da misli, čuje vlasnika i primi nagradu.
Vlasnik prvo mora da nauči da čita psa. Pre nego što pas eksplodira i krene u jurnjavu, njegovo telo obično pokaže prve znake: ukoči se, uši se usmere napred, rep se podigne ili zategne, disanje se promeni, oči se zaključaju na metu, telo se spusti ili nategne napred. To je trenutak kada vlasnik treba da reaguje. Ako vlasnik čeka da pas već krene, tada je mnogo teže vratiti kontrolu. Obuka se ne dobija u trenutku kada je pas već „pukao“, već pre toga — dok još može da prihvati našu informaciju.
Za početak obuke potrebni su kvalitetan povodac, po mogućnosti duži povodac za kontrolisane vežbe, dobro odabrana nagrada, miran prostor i jasan plan. Kod ovakvih pasa nagrada mora biti dovoljno jaka. To može biti hrana visoke vrednosti, igračka, loptica, tug, pohvala, dozvola da pogleda metu, pa čak i kontrolisana igra. VCA objašnjava da hrana može biti veoma korisna u treningu, posebno kod naprednijih vežbi i modifikacije ponašanja u složenijim okruženjima, ali nagrada mora odgovarati težini zadatka.
Prvi korak nije da psa odmah vodimo među mačke i lopte i očekujemo savršenu poslušnost. Prvi korak je izgradnja pažnje na vlasnika u lakim uslovima. Pas mora naučiti da kontakt sa vlasnikom donosi korist. U praksi to znači da u mirnom okruženju učimo psa da se na svoje ime okrene ka nama, da na komandu „gledaj“ ili drugi izabrani signal usmeri pogled ka vodiču, da na „dođi“ brzo dođe i sedne ispred nas, da na „pored“ zauzme položaj uz levu nogu i da na komandu za prekid, kao što je „pusti“, „ne diraj“ ili „ostavi“, prekine interesovanje za predmet. Sve ove komande prvo se rade bez jakih ometanja.
Kada pas u mirnom prostoru dobro reaguje, uvodimo slabija ometanja. Na primer, loptu ne bacamo odmah ispred psa, već je držimo u ruci. Pas je vidi, ali ne sme sam da krene ka njoj. Čim nas pogleda, dobija nagradu. Zatim loptu stavimo na zemlju, ali daleko od psa. Ako pas ostane miran i pogleda vlasnika, nagrađujemo ga. Tek kasnije loptu lagano pomeramo. Cilj nije da pas nikada ne voli loptu, već da nauči da put do lopte vodi preko kontrole, a ne preko impulsivnog zaletanja. Pas treba da shvati: „Ako se kontrolišem i slušam vodiča, mogu dobiti nagradu. Ako se zaletim bez dozvole, ne dobijam ništa.“
Kod mačaka i drugih životinja princip je isti, ali se mora raditi opreznije. Ne prilazi se blizu. Počinje se sa velike udaljenosti, toliko velike da pas vidi mačku, ali još ne eksplodira. Čim pas primeti mačku, vlasnik ne čeka da pas krene, već mirno izgovori ime psa ili signal za pažnju. Ako pas makar na trenutak skine pogled i pogleda vlasnika, odmah se nagrađuje. Na početku ne tražimo savršenstvo. Tražimo mali prekid fiksacije. Taj trenutak je osnova buduće kontrole.
Vremenom pas uči novi obrazac: pojava mačke ne znači „jurim“, nego „okrećem se ka vlasniku“. Ovo je veoma važan momenat. Mi ne brišemo nagon, već menjamo prvi odgovor psa na okidač. Umesto da se sam pokrene u jurnjavu, pas uči da se prvo obrati vodiču. Neki moderni pristupi upravo ovo naglašavaju: plenski nagon se ne gasi, već se kanališe i koristi kroz kontrolisane zadatke, igru, opoziv i samokontrolu.
U obuci se mora poštovati udaljenost. Ako pas na deset metara od mačke ne može da jede, ne čuje komandu i baca se na povodac, onda smo preblizu. Vraćamo se na dvadeset, trideset ili pedeset metara, koliko god je potrebno. Mnogi vlasnici prave grešku jer žele odmah rezultat u najtežoj situaciji. Ali pas se ne uči kontroli u trenutku najvećeg haosa. Pas se uči kontroli tamo gde još može da uspe, pa se težina postepeno povećava.
Sledeći važan deo je učenje komande za prekid i preusmeravanje. Na primer, pas vidi loptu. Vlasnik kaže „ostavi“. Ako pas prekine gledanje i okrene se ka vlasniku, dobija nagradu. U početku nagrada mora biti odmah dostupna i jaka. Kasnije se od psa traži više: da pogleda vlasnika, da sedne, da ostane, da krene uz nogu ili da dođe na opoziv. Komanda „ostavi“ ne sme biti samo reč koju vlasnik viče kada je već kasno. Ona mora biti prethodno naučena kao jasna vežba.
Vežba može da izgleda ovako: stavimo loptu na zemlju. Pas je na povocu. Čim krene ka lopti, mirno blokiramo povocem bez cimanja i kažemo „ostavi“. Čekamo trenutak kada pas prestane da vuče ili pogleda nas. Odmah nagradimo. Kada to razume, dodajemo kretanje. Prolazimo pored lopte na većoj udaljenosti. Ako pas ostane uz nas, nagrada. Ako se zaleti, ne dozvoljavamo mu da dođe do lopte, vraćamo ga na lakši nivo i ponavljamo. Pas mora naučiti da zaletanje ne donosi uspeh, a kontrola donosi nagradu.
Posebno mesto zauzima opoziv. Opoziv kod psa koji juri mačku ili loptu ne može se graditi samo tako što vlasnik stoji i viče „dođi“. Opoziv mora biti posebno izgrađen, skoro kao posebna disciplina. Prvo u stanu, zatim u dvorištu, zatim na mirnom terenu, zatim sa slabim ometanjima, zatim sa jačim ometanjima. Pas mora imati istoriju uspeha. Ako ga stalno zovemo onda kada znamo da neće doći, mi zapravo slabimo komandu. Zato komandu „dođi“ treba čuvati i koristiti onda kada možemo da obezbedimo uspeh.
Kod pasa sa jakim nagonom korisno je uvesti i poseban hitan opoziv, drugačiju reč ili signal koji uvek znači najbolju moguću nagradu. Ta reč se ne koristi svakodnevno bez razloga. Ona se puni vrednošću. Nekoliko dana ili nedelja pas na taj signal dobija izuzetnu nagradu: najbolju hranu, omiljenu igračku, kratku igru, veliko oduševljenje vlasnika. Tek kada taj signal postane veoma jak u lakim uslovima, uvodi se u teže situacije. Cilj je da pas stekne refleks: kada čujem taj signal, okrećem se ka vlasniku jer se tamo dešava nešto izuzetno vredno.
Pored opoziva, važna je i kontrolisana dozvola. Psi sa jakim nagonom često ne žele samo hranu. Oni žele pokret, igru, poteru. Zato vlasnik može iskoristiti ono što pas voli, ali pod pravilima. Na primer, pas sedi, gleda vlasnika, čeka komandu, a zatim dobija dozvolu „uzmi“ i kreće po loptu. Ako krene pre dozvole, igra se prekida. Tako pas uči da samokontrola ne znači kraj zabave, već uslov za zabavu. Ovo je mnogo snažnije od stalnog zabranjivanja.
Za pse koji jure mačke, ne sme se dozvoliti realna jurnjava. To je pitanje bezbednosti. Ako pas ima jak nagon, radi se na povocu, dugom povocu ili u kontrolisanom prostoru. Ako postoji rizik da pas povredi mačku ili drugu životinju, potrebna je dodatna oprema i pomoć stručnog lica. Michigan Humane posebno naglašava da ako pas ne samo juri, već pokazuje nameru da uhvati, ugrize ili povredi mačku, životinje treba odmah razdvojiti i potražiti pomoć profesionalnog bihejvioriste ili veterinara bihejvioriste.
Velika greška vlasnika je i to što šetnju svode samo na fizičko pražnjenje. Pas koji ima jak nagon ne treba samo da se „izmori“. On treba da nauči da kontroliše sebe dok je uzbuđen. Umoran pas može biti mirniji, ali umor sam po sebi ne rešava problem. Potrebne su vežbe koje razvijaju mozak: čekanje na dozvolu, kontakt očima, promena pravca, hod uz nogu pored ometanja, ostavljanje hrane ili igračke, opoziv iz igre, prekid jurnjave na signal, rad sa lopticom pod kontrolom. Pas mora naučiti da uzbuđenje ne znači gubitak poslušnosti.
Jedna korisna vežba je „pogledaj pa se vrati meni“. Vlasnik stoji na dovoljnoj udaljenosti od okidača. Pas vidi mačku ili loptu. Umesto da ga odmah vučemo, dozvolimo mu kratak pogled. Zatim izgovorimo njegovo ime. Čim se okrene, nagrada. Vremenom pas počinje sam da pogleda okidač, pa da se vrati vlasniku. Tada nagrada mora doći brzo. Tako gradimo psa koji ne mora slepo da ignoriše svet, već uči da ga registruje i ostane pod kontrolom.
Druga vežba je promena pravca. Dok šetamo, čim pas primeti nešto i telo počne da se zateže, ne čekamo eksploziju. Mirno izgovorimo signal, na primer „idemo“, i menjamo pravac. Kada pas krene sa nama, nagrađujemo. Ovo se prvo radi bez mačaka i lopti, kao obična vežba poslušnosti. Pas mora razumeti da promena pravca znači: prati vodiča. Tek kasnije se koristi pored ometanja.
Treća vežba je kontrolisana igra loptom. Pas sedi pored leve noge. Lopta je u ruci. Vlasnik traži kontakt očima. Kada pas pogleda vlasnika, dobija dozvolu da uzme loptu. Zatim se uvodi bacanje na kratko. Pas ne sme krenuti dok ne dobije dozvolu. Ako krene pre vremena, vlasnik mirno uzima loptu i vraća vežbu na lakši nivo. Kada pas nauči da čeka, ubacuje se opoziv: bacimo loptu, ali psa zadržimo; zatim ga pozovemo sebi i tek posle toga pustimo na loptu kao nagradu. Tako pas uči da čak i kada vidi ono što najviše želi, mora prvo da ostane povezan sa vlasnikom.
Četvrta vežba je „lažna meta“. Koristimo igračku na kanapu, loptu ili predmet koji se pomera. U početku pokret mora biti slab. Pas je na povocu. Čim predmet krene, pas ne sme odmah da eksplodira. Tražimo sedenje, kontakt ili „pored“. Kada se smiri, dobija nagradu ili kontrolisanu dozvolu za igru. Ova vežba je dobra zato što imitira pokret mačke ili lopte, ali u bezbednim uslovima. Ne počinjemo sa živom mačkom, već sa predmetom koji možemo kontrolisati.
Peti deo programa jeste rad u realnoj šetnji. Vlasnik treba da prestane da šeta psa potpuno pasivno. Šetnja ne sme biti samo puštanje psa da ide gde hoće dok se ne pojavi problem. Vlasnik mora često menjati ritam, tražiti kratke zadatke, nagrađivati kontakt, ubacivati komande „pored“, „sedi“, „dođi“, „ostavi“, „idemo“. Tako pas uči da je vlasnik aktivan deo šetnje, a ne samo osoba koja drži povodac. Kada je vlasnik neaktivan, svet postaje zanimljiviji od njega. Kada je vlasnik jasan, zanimljiv i dosledan, pas lakše ostaje mentalno povezan.
Važno je da vlasnik ne koristi komande koje nisu pripremljene. Ako pas vidi mačku i već je u punom nagonu, a vlasnik deset puta vikne „dođi“, pas uči da ta komanda ne mora da se poštuje. Bolje je fizički sprečiti psa povocem, napraviti distancu, smiriti situaciju, pa sledeći put raditi na većoj udaljenosti. Komanda treba da se izgovori jednom, jasno, u trenutku kada pas još može da reaguje. Ako ne može, uslovi su preteški.
Kod ovakvih problema mora se raditi postepeno. Prvo miran prostor. Zatim igračka bez pokreta. Zatim igračka sa slabim pokretom. Zatim lopta koja se lagano kotrlja. Zatim udaljena mačka koja miruje. Zatim mačka u pokretu na većoj udaljenosti. Zatim manja udaljenost. Svaki nivo mora biti dovoljno uspešan pre prelaska na sledeći. Ako pas stalno greši, ne znači da je loš, već da smo prebrzo podigli kriterijum.
Vlasnik takođe mora biti svestan rase i individualnog karaktera psa. Neki psi imaju slabiji nagon i brzo nauče kontrolu. Drugi psi, posebno radne, lovne, pastirske i terijerske rase, mogu imati mnogo jači odgovor na pokret. Kod njih obuka mora biti ozbiljnija, duža i preciznija. Cilj nije da pas postane robot bez nagona, već da nauči da nagon ne sme da ga odvoji od vodiča.
Kazna sama po sebi ne rešava suštinu. Ako pas samo dobija kaznu kada vidi mačku, može se desiti da mačku poveže sa neprijatnošću, pa postane još napetiji. Sa druge strane, ako vlasnik nikada ne postavlja granice, pas uči da može da se zaleti kad god poželi. Pravi pristup je kombinacija: sprečiti neželjeno ponašanje, ne dozvoliti uspešnu jurnjavu, nagraditi pravilnu odluku, učiti psa alternativnom ponašanju i postepeno podizati težinu.
U praksi, rešavanje problema može izgledati ovako. Prve nedelje vlasnik radi pažnju, ime psa, kontakt očima, „ostavi“, „dođi“ i kontrolu lopte u mirnom prostoru. Druge nedelje uvodi slabija ometanja, loptu na zemlji, lagano kotrljanje, promenu pravca i čekanje na dozvolu. Treće nedelje radi na većoj udaljenosti od realnih okidača, bez prilaska mačkama, samo učenje psa da vidi i vrati se vlasniku. Četvrte nedelje povećava težinu, ali samo ako pas uspeva. Ako ne uspeva, vraća se korak nazad.
Kada pas prvi put uspe da vidi mačku i okrene se ka vlasniku, to je veliki napredak. To treba nagraditi snažno. Kada uspe da ostane pored vlasnika dok se lopta kotrlja, to je napredak. Kada uspe da prekine pogled i krene za vlasnikom u drugom pravcu, to je napredak. Ne treba čekati savršenu poslušnost da bismo nagradili psa. Nagrađujemo svaki korak koji vodi ka kontroli.
Na kraju, vlasnik mora razumeti da se problem jurnjave ne rešava za jedan dan. Pas koji je mesecima ili godinama imao priliku da juri mačke, lopte, bicikle ili ptice ima već izgrađenu naviku. Ta navika se menja novim sistemom, ponavljanjem i doslednošću. Ako jedan dan radimo obuku, a drugi dan pustimo psa da ponovo juri, mi vraćamo problem. Doslednost je ključ.
Cilj obuke nije da pas nikada ne primeti mačku ili loptu. To nije realno. Cilj je da pas primeti, ali da ne izgubi glavu. Da vidi, ali da se vrati vlasniku. Da poželi da juri, ali da sačeka dozvolu. Da u šetnji ostane pas sa nagonom, ali i pas koji ima kontrolu. Tada poslušnost više nije nešto što postoji samo u dvorištu ili na treningu, već postaje stvarna poslušnost u životu.
Kada vlasnik izgradi pažnju, samokontrolu, opoziv, jasne komande, kontrolisanu igru i pravilno ponašanje pored ometanja, pas više ne mora da bira između nagona i vlasnika. On uči da se nagon ostvaruje kroz vlasnika, a ne protiv njega. To je suština ozbiljne obuke: ne lomiti psa, ne gasiti njegovu prirodu, već tu energiju staviti pod pravila, poverenje i jasnu komunikaciju.
Kupi i saznaj sve tajne dresure!!!
