Samokontrola je jedna od najvažnijih stvari u obuci psa. Pas može da zna komandu „sedi“, „lezi“, „dođi“ ili „pored“, ali ako nema samokontrolu, te komande često neće vredeti mnogo u realnom životu. U kući će možda lepo slušati, u dvorištu će možda raditi bez greške, ali čim se pojavi hrana na zemlji, mačka, lopta, drugi pas, gost na vratima ili nešto što ga jako uzbudi, pas odjednom prestaje da razmišlja i reaguje impulsivno. Tada vlasnik obično kaže: „On zna komandu, ali neće da posluša.“ U stvarnosti, pas često ne odbija komandu zato što je bezobrazan, već zato što nikada nije naučen da kontroliše sebe kada se pojavi nešto što mnogo želi.
Samokontrola znači da pas nauči da ne reaguje odmah na prvi impuls. To znači da vidi hranu, ali ne grabi. Vidi loptu, ali ne poleće dok ne dobije dozvolu. Vidi otvorena vrata, ali ne istrčava. Vidi drugog psa, ali ne vuče kao lud. Vidi vlasnika sa činijom hrane, ali ne skače po njemu. Samokontrola nije gašenje psa, nije lomljenje karaktera i nije pravljenje psa bez energije. Naprotiv, pravi cilj je da pas ima energiju, želju i nagon, ali da nauči da do onoga što želi dolazi kroz saradnju sa vlasnikom.
Velika greška je kada vlasnik misli da pas mora sam od sebe da zna da se kontroliše. Pas to ne zna ako ga nismo naučili. Štene prirodno grabi, skače, trči, juri, uzima, gura se i pokušava da dođe do onoga što želi najbržim putem. Ako mu takvo ponašanje stalno uspeva, ono se učvršćuje. Ako skače po vlasniku i dobije pažnju, naučiće da skakanje radi. Ako vuče ka psu i stigne do psa, naučiće da povlačenje radi. Ako grabi hranu iz ruke i uspe da je pojede, naučiće da grabljenje radi. Zato samokontrola nije jedna komanda, već sistem života sa psom.
Pas mora da nauči jednostavno pravilo: mirno ponašanje otvara vrata, impulsivno ponašanje ih zatvara. Ako hoće hranu — prvo mirno. Ako hoće napolje — prvo mirno. Ako hoće loptu — prvo mirno. Ako hoće da priđe nečemu — prvo kontakt sa vlasnikom. Kada pas ovo počne da razume, tada se menja ceo odnos između psa i vlasnika.
Prva stvar koju vlasnik mora da ima jeste strpljenje. Samokontrola se ne pravi vikom i nervozom. Ako vlasnik izgubi kontrolu nad sobom, teško može da nauči psa kontroli. Pas oseća tenziju. Kada vlasnik viče, trza povodac i ponavlja komandu deset puta, pas najčešće postaje još uzbuđeniji. Zato vlasnik prvo mora da bude miran, jasan i dosledan. Pas mora da zna šta se od njega traži i šta mu se isplati.
Druga stvar je dobra nagrada. Nagrada ne mora uvek biti samo hrana. Može biti hrana, igračka, lopta, tug, pohvala, dozvola da krene napred, dozvola da njuši, dozvola da izađe kroz vrata ili da dobije ono što želi. Važno je da vlasnik razume da je nagrada ono što pas u tom trenutku zaista želi. Nekad je to granula, nekad komad mesa, nekad lopta, nekad samo puštanje da nastavi šetnju. Hrana je najlakša za kontrolu i zato se često koristi u početku, ali kasnije pas mora da nauči da se samokontrola primenjuje u svim situacijama.
Treća stvar je pravilan trenutak nagrade. Ako pas sedi mirno i mi ga nagradimo tada, učimo ga da je mirnoća dobra. Ako se pas već diže, skače ili grabi, a mi mu tada damo hranu, nagradili smo pogrešan trenutak. Kod samokontrole je tajming mnogo važan. Nagrada mora da dođe dok pas bira pravilno ponašanje, ne posle haosa.
Samokontrola počinje od najjednostavnijih situacija. Ne počinje se odmah napolju pored mačke, drugog psa ili lopte koja leti. Počinje se u kući, gde pas može da misli. Prva vežba može biti hrana u zatvorenoj šaci. Stavimo hranu u ruku, zatvorimo šaku i pustimo psa da pokuša da dođe do nje. Pas će možda gurati njuškom, lizati, grebati ili pokušavati da otvori ruku. Mi ne vičemo i ne kažnjavamo. Samo držimo šaku zatvorenu. Čim pas prestane da navaljuje, makar na sekundu, otvaramo mogućnost za nagradu. Kada se malo smiri ili pogleda nas, obeležimo to rečju „bravo“ ili „da“ i damo mu hranu iz druge ruke. Tako pas uči: navaljivanje ne otvara ruku, mirnoća otvara ruku.
Ova vežba je osnova. Ona psa uči da ne može sve da dobije silom. Kasnije se ista logika prenosi na činiju hrane, vrata, igračku, povodac, šetnju i ometanja. Pas počinje da razmišlja: „Šta treba da uradim da bih dobio ono što želim?“ To je početak samokontrole.
Sledeća važna vežba je čekanje hrane. Uzmemo činiju i polako je spuštamo ka zemlji. Ako pas skače, gura se ili pokušava da zgrabi, činija se vraća gore. Ne vičemo. Ne guramo psa. Samo mu jasno pokazujemo da njegovo ponašanje ne vodi do cilja. Kada se smiri, činija ide dole. Ako ponovo krene, činija se diže. Kada ostane miran dok činija dodiruje zemlju, dobija dozvolu, na primer „uzmi“. Ova vežba je odlična jer pas brzo shvati da ne dobija hranu zato što se gura, već zato što čeka.
Veoma je bitno da vlasnik uvede komandu za dozvolu. To može biti „uzmi“, „slobodno“, „može“ ili neka druga reč. Pas mora da nauči razliku između toga da nešto vidi i toga da sme da uzme. Hrana na zemlji ne znači automatski da je njegova. Lopta u ruci ne znači automatski da sme da skoči. Otvorena vrata ne znače automatski da sme da istrči. Dozvola dolazi od vlasnika.
Zatim se uči komanda „čekaj“. „Čekaj“ znači: zastani na trenutak, nemoj odmah da kreneš, uskoro ćeš dobiti sledeću informaciju. Ovo je veoma korisna komanda za vrata, izlazak iz auta, prelazak ulice, izlazak iz boksa, početak igre ili puštanje sa povoca. Razlika između „čekaj“ i „ostani“ je važna. „Čekaj“ je kratka pauza, dok „ostani“ znači duže zadržavanje u položaju dok se vlasnik ne vrati ili ne da novu komandu. Tu razliku treba čuvati da ne bismo pravili konfuziju kod psa.
Vežba za „čekaj“ kod vrata radi se jednostavno. Pas je na povocu. Prilazimo vratima. Ako pas gura napred, vrata se zatvaraju. Kada se smiri, vrata se otvaraju. Ako ponovo krene bez dozvole, opet se zatvaraju. Kada pas zastane i sačeka, dobija dozvolu da izađe. Tako pas uči da kontrola otvara vrata, a guranje ih zatvara.
Ovo ne treba raditi nervozno. Vlasnik ne treba da se svađa sa psom. Vrata sama postaju učitelj. Pas svojim ponašanjem određuje da li se vrata otvaraju ili zatvaraju. To je mnogo jasnije od vikanja.
Sledeća komanda je „ostavi“. Ona je jedna od najvažnijih komandi za samokontrolu. „Ostavi“ znači da pas prekida interesovanje za nešto i bira vlasnika. To može biti hrana na zemlji, igračka, predmet, mačka, lopta ili bilo šta što pas želi. Ova komanda se ne uči prvi put u opasnoj situaciji. Uči se u kontrolisanim uslovima.
Počinjemo sa hranom u ruci. Hrana je u zatvorenoj šaci. Pas pokušava da dođe do nje. Kažemo „ostavi“ i čekamo. Čim pas prestane da navaljuje ili pogleda vlasnika, nagrada dolazi iz druge ruke. Zašto iz druge ruke? Zato što ne želimo da pas misli da ono što je ostavio odmah dobija kao nagradu. On treba da nauči da se isplati da se odvoji od toga što ga privlači i da se okrene vlasniku. Kasnije možemo raditi i varijante gde na dozvolu dobije predmet, ali u početku je jasnije da nagrada dolazi od vlasnika.
Zatim hranu stavljamo na pod, ali je pokrivamo rukom ili nogom. Ako pas krene, blokiramo pristup. Kada se povuče, pogleda nas ili ostane miran, nagrađujemo. Posle toga hrana ostaje nepokrivena, ali pas je na povocu. Ako pokuša da uzme, povodac sprečava pristup. Ako posluša „ostavi“, dobija bolju nagradu od vlasnika. Ovo se radi postepeno, bez žurbe.
Komanda „ostavi“ nije samo zabrana. Ona mora imati smisao za psa. Ako pas nešto ostavi, treba da dobije potvrdu da je izabrao dobro. Kada to ponovimo mnogo puta, pas počinje da razume da ne mora sve što vidi da uzme. To je ogromna stvar za svakodnevni život.
Pored „ostavi“, važna je i komanda „pusti“. „Ostavi“ koristimo pre nego što pas uzme nešto. „Pusti“ koristimo kada je pas već nešto uzeo u usta. I ovde vlasnici često greše. Jure psa, otimaju mu predmet, otvaraju mu vilicu na silu, viču i prave od predmeta još veću vrednost. Pas tada uči da beži, skriva predmet ili ga brže proguta. Umesto toga, „pusti“ se uči kroz razmenu. Pas ima igračku, mi ponudimo hranu ili drugu igračku. Kada pusti, obeležimo i nagradimo. Zatim mu često vratimo igračku. Tako pas uči da puštanje ne znači uvek kraj zabave, nego saradnju.
Samokontrola se posebno dobro gradi kroz igru. Loptica i tug su odlični alati ako se koriste pravilno. Problem nastaje kada vlasnik samo baca loptu bez pravila, a pas sve više ulazi u uzbuđenje. Takva igra može dodatno pojačati impulsivnost. Ako pas na svaku loptu skače, otima, ne pušta i ne čuje ništa, onda ga igra ne uči kontroli nego haosu.
Pravilna igra izgleda drugačije. Pas sedi ili stoji mirno. Lopta je u ruci. Pas gleda vlasnika. Tek na dozvolu dobija loptu. Posle kratke igre dobija komandu „pusti“. Kada pusti, ponovo može da dobije igru. Zatim ubacujemo čekanje pre bacanja. Lopta se baci, pas ne kreće dok ne dobije dozvolu. Ovo je teško za psa koji voli loptu, ali je izuzetno korisno. Pas uči da i kada je najuzbuđeniji, mora da čuje vlasnika.
Isto važi za tug igru. Pas sme da uhvati na dozvolu. Igra traje kratko. Na „pusti“ mora da pusti. Zatim može opet da dobije igru. Ovakva igra pravi psa koji ima nagon, ali je pod kontrolom. To je mnogo bolje od psa kome se samo zabranjuje sve što voli.
Jedna od najvažnijih vežbi za samokontrolu je kontakt očima. Pas mora da nauči da kada nešto želi, prvo pogleda vlasnika. To se radi jednostavno. Držimo hranu ili igračku sa strane. Pas će gledati u nagradu. Čekamo. Čim pogleda nas, obeležimo i nagradimo. U početku će to biti samo delić sekunde. Kasnije tražimo duži kontakt. Zatim nagradu pomeramo, spuštamo, držimo u drugoj ruci, ubacujemo ometanja. Pas uči da pogled u vlasnika otključava nagradu.
Ova vežba je posebno važna za pse koji u šetnji gube kontakt. Kada pas nauči da sam ponudi pogled, imamo osnovu za sve ostalo. Pas koji zna da pogleda vlasnika lakše uči „pored“, opoziv, čekanje, ostavljanje hrane, prolazak pored drugih pasa i kontrolu nagona.
Samokontrola se gradi i kroz mirnoću. Mnogi psi znaju da rade komande, ali ne znaju da se smire. Stalno traže akciju, guraju se, cvile, skaču, donose igračke, reaguju na svaki zvuk. Takvog psa ne treba samo još više umarati. Treba ga naučiti da mirnoća donosi nagradu. Vežba za to je prostirka ili određeno mesto. Pas ode na svoje mesto, legne, i dobija nagradu za mirno ponašanje. U početku nagrađujemo često. Zatim produžavamo vreme. Kasnije ubacujemo ometanja: vlasnik se pomera, otvara vrata, uzima povodac, prolazi neko kroz prostoriju. Pas uči da ostane smiren iako se oko njega nešto dešava. Ovakvi protokoli smirivanja koriste se kao osnova za složenije vežbe i rad sa psima koji lako ulaze u uzbuđenje.
Ovo je bitno jer pas ne može imati dobru samokontrolu ako je stalno u previsokom uzbuđenju. Uzbuđenje nije loše samo po sebi, ali pas mora naučiti da se iz uzbuđenja vrati u mir. To je kao prekidač. Dobar pas za rad nije onaj koji nikada nema energiju, već onaj koji može da se uključi kada treba i smiri kada treba.
U šetnji se samokontrola ne gradi tako što pustimo psa da ide gde hoće, pa se naljutimo kada povuče. Šetnja mora imati strukturu. Pas može imati vreme za njuškanje i slobodnije kretanje, ali mora postojati i deo šetnje gde prati vlasnika. Na primer: nekoliko metara hoda uz nogu, pa dozvola za njuškanje. Zatim opoziv, nagrada, pa opet sloboda. Zatim promena pravca, kontakt, pa opet sloboda. Tako pas uči da saradnja sa vlasnikom ne oduzima slobodu, nego je donosi.
Kod vučenja na povocu princip je isti. Ako pas vuče i tako stiže tamo gde želi, vučenje se isplati. Ako povodac zategne, kretanje staje. Kada se povodac opusti i pas se vrati u kontakt, kretanje se nastavlja. Pas mora da shvati da miran povodac vodi napred, a zategnut povodac zaustavlja. Ovo traži doslednost, ali daje rezultat. Ako jedan dan puštamo da vuče, a drugi dan ne, pas ne može jasno da razume pravilo.
Kod hrane na zemlji samokontrola mora biti ozbiljno naučena. Prvo radimo sa bezbednom hranom u kontrolisanim uslovima. Hrana je na podu, pas je na povocu. Kažemo „ostavi“. Ako pas pogleda nas, dobija bolju nagradu. Zatim prolazimo pored hrane. Zatim hrana stoji bliže. Zatim ubacujemo više komada. Kasnije radimo napolju, ali i dalje kontrolisano. Pas mora da nauči da hrana na zemlji nije poziv da je uzme, već signal da se okrene vlasniku.
Kod skakanja na ljude takođe se radi samokontrola. Ako pas skače i dobije pažnju, skakanje se učvršćuje. Ako skače, osoba se okreće ili udaljava. Kada pas spusti šape na zemlju ili sedne, dobija pažnju. Ovde je važno da svi ukućani rade isto. Ako jedan član porodice dozvoljava skakanje, a drugi zabranjuje, pas će biti zbunjen.
Kod izlaska iz auta pas mora da čeka. Vrata se otvore, pas ne sme da iskoči. Ako krene, vrata se zatvaraju ili ga povodac sprečava. Kada sačeka, dobija dozvolu. Ovo nije samo pitanje poslušnosti, nego i bezbednosti.
Kod prolaska pored drugih pasa ne smemo odmah tražiti savršenstvo na maloj udaljenosti. Počinjemo dalje. Pas vidi drugog psa, ali još može da primi nagradu. Tražimo kontakt, nagrađujemo, menjamo pravac, nastavljamo. Ako pas ne može da jede, ne čuje i baca se, preblizu smo. Samokontrola se ne gradi u trenutku kada je pas već prešao granicu. Gradi se ispod te granice, pa se granica postepeno pomera.
Jedan od najvećih problema je što vlasnici često preskaču korake. Hoće odmah da pas ne juri mačku, ne uzima hranu, ne vuče, ne skače, ne laje, ali nisu izgradili osnovu. Osnova je: ime, kontakt, nagrada, čekaj, ostavi, pusti, opoziv, mirno mesto, kontrolisana igra. Kada to postoji, sve ostalo postaje lakše.
Vežbe moraju biti kratke. Bolje je raditi pet minuta kvalitetno nego pola sata u nervozi. Pas se brzo zamori mentalno, naročito ako uči kontrolu impulsa. Kratke, jasne vežbe, više puta dnevno, daju bolji rezultat nego dugačak trening u kojem pas izgubi koncentraciju.
Važno je i da kriterijum bude jasan. Ako danas tražimo da pas čeka ispred vrata, onda to važi svaki put. Ako danas ne sme da grabi hranu iz ruke, onda to važi svaki put. Pas ne uči iz naših objašnjenja, nego iz posledica. Ako mu se mirnoća isplati, ponavljaće mirnoću. Ako mu se haos isplati, ponavljaće haos.
Kod štenaca treba početi rano, ali blago. Štene ne treba opterećivati dugim komandama, ali ga treba učiti pravilima kroz igru. Čekanje hrane, mirno uzimanje poslastice, puštanje igračke, dolazak na poziv, kratko zadržavanje, sve su to male stvari koje kasnije prave velikog, stabilnog psa. Ako se štenetu sve dozvoljava jer je malo i slatko, kasnije isto ponašanje postaje problem kada poraste.
Kod odraslih pasa takođe može da se radi, ali treba više strpljenja. Odrastao pas već ima navike. Ako je godinama vukao, skakao, grabio i jurio, ne možemo očekivati da se promeni za tri dana. Ali može da se promeni ako sistem bude jasan. Starost nije prepreka, samo moramo računati da menjamo već naučeno ponašanje.
Samokontrola ne znači da pas stalno bude pod pritiskom. Naprotiv, dobar trening psu donosi više slobode. Pas koji zna da čeka može bezbednije da ide napolje. Pas koji zna „ostavi“ može sigurnije da šeta. Pas koji ima opoziv može imati više kontrolisane slobode. Pas koji ume da se smiri može više da bude sa porodicom. Sloboda dolazi kroz kontrolu.
U praksi bih vlasniku dao jednostavan dnevni plan. Prvo, pre svakog obroka vežba čekanja činije. Drugo, nekoliko puta dnevno vežba hrane u šaci i komande „ostavi“. Treće, kratka igra loptom ili tugom sa pravilom „čekaj“, „uzmi“, „pusti“. Četvrto, u šetnji nekoliko puta tražiti kontakt očima i nagraditi. Peto, u toku dana nekoliko minuta vežbati mirno ležanje na mestu. Ako se ovo radi dosledno, pas za nekoliko nedelja počinje drugačije da razmišlja.
Naravno, kod pasa koji imaju ekstremnu reaktivnost, agresiju, jak plenski nagon ili opasno ponašanje, mora se raditi pažljivije i bez rizika. Takav pas se ne pušta da „sam nauči“. Radi se na povocu, sa distancom, uz kontrolu prostora i po potrebi uz pomoć stručnog lica. Samokontrola ne znači izlaganje psa situaciji u kojoj će sigurno pogrešiti. Naprotiv, dobar trener pravi situaciju u kojoj pas može da uspe.
Najvažnije je da vlasnik prestane da razmišlja samo o tome kako da zaustavi psa kada pogreši. Pravo pitanje je: kako da naučim psa šta treba da uradi pre nego što pogreši? Tu se menja ceo pristup. Ne čekamo da pas skoči, nego ga učimo da sedne. Ne čekamo da zgrabi, nego ga učimo da sačeka. Ne čekamo da povuče, nego ga učimo da kontakt sa vlasnikom donosi kretanje. Ne čekamo da pojuri, nego ga učimo da se okrene nama.
Samokontrola je osnova stabilnog psa. Bez nje pas može znati mnogo komandi, ali će ih koristiti samo kada mu je lako. Sa samokontrolom pas počinje da sluša i onda kada mu je teško. A to je prava poslušnost — ne samo poslušnost na poligonu, nego poslušnost u životu.
Kada pas nauči da se smiri, sačeka, pogleda vlasnika, pusti, ostavi i dođe na poziv, vlasnik dobija potpuno drugačijeg psa. Ne zato što je pas izgubio svoju prirodu, već zato što je naučio kako da je kontroliše. To je cilj svake ozbiljne obuke: pas koji ima želju, energiju i karakter, ali zna da prava odluka uvek počinje kontaktom sa vlasnikom.
