Komanda „lezi“ za mnoge pse nije prirodna kao što vlasnici misle. Dok je sedenje prelazna i brza radnja koju pas često sam koristi, ležanje je za psa stanje potpunog opuštanja ili podređenosti situaciji. Upravo zbog toga, veliki broj pasa izbegava da legne na komandu, posebno ako nema poverenje, jasno razumevanje ili razlog da to uradi.
Jedan od osnovnih razloga zašto pas neće da legne jeste to što ne razume šta se od njega traži. Ako komanda nije pravilno uvedena i povezana sa radnjom, pas čuje reč, ali nema predstavu šta treba da uradi. U takvoj situaciji pas najčešće ostaje u mestu, sedi ili pokušava nešto drugo, jer nema jasnu sliku zadatka.
Drugi čest razlog je nedostatak motivacije. Ležanje za psa nije uvek korisna radnja u njegovoj glavi. Ako nema jasan razlog zašto bi legao, posebno u okruženju koje mu je zanimljivo ili uzbudljivo, on će izabrati da ostane na nogama. Pas uvek bira ono što mu u tom trenutku ima veću vrednost.
Veliku ulogu igra i stanje psa. Ako je pas uzbuđen, napet ili pod velikim spoljnim uticajem, vrlo je teško da će leći. Ležanje zahteva smirenje i kontrolu, a pas koji je u visokom uzbuđenju nema kapacitet da izvrši tu radnju. U takvim situacijama problem nije u komandi, već u stanju psa.
Jedan od čestih razloga je i loše iskustvo iz prethodnog rada. Ako je pas bio pritiskan da legne, gurkan ili fizički spuštan na zemlju, može razviti otpor prema toj radnji. U tom slučaju pas izbegava komandu jer očekuje neprijatnost. On ne odbija da sarađuje, već pokušava da izbegne ono što mu nije prijatno.
Takođe, mnogi psi ne žele da legnu jer se u tom položaju osećaju ranjivo. Kada pas legne, gubi mogućnost brze reakcije i kretanja. Ako nema poverenje u vlasnika ili u okruženje, prirodno će izbegavati taj položaj. Ovo se posebno vidi kod nesigurnih ili slabije socijalizovanih pasa.
Veliki problem nastaje kada vlasnik ponavlja komandu više puta bez rezultata. „Lezi, lezi, lezi“ bez jasne reakcije samo uči psa da komanda nije obavezna. Pas tada počinje da ignoriše prve pozive i reaguje tek kada se ton promeni ili kada se stvori dodatni pritisak. Na taj način komanda gubi vrednost.
Još jedan razlog je pogrešan položaj vlasnika i način davanja komande. Ako vlasnik stoji ukočeno, naginje se nad psa ili deluje preteće, pas može da se povuče ili odbije da legne. Psi veoma dobro čitaju govor tela i često reaguju više na pokret nego na reč. Pogrešan signal telom može potpuno blokirati psa.
Postoji i situacija kada pas jednostavno nije prošao kroz jasan proces učenja. Vlasnik traži da pas legne, a pas nikada nije naučio kako da dođe do tog položaja na komandu. U tom slučaju pas pokušava da pogodi šta se traži ili potpuno odustaje.
Važno je razumeti da pas ne odbija komandu iz inata. On ili ne razume šta treba da uradi, ili nema razlog da to uradi, ili nije u stanju da to izvrši u tom trenutku. Dok se to ne promeni, komanda „lezi“ će ostati nepouzdana ili potpuno ignorisana
Komanda „lezi“ ne treba da se radi na silu, pritiskom niti spuštanjem psa rukama na pod. Pas ovu vežbu treba da razume, a ne da je trpi. Najčistiji i najjasniji način rada jeste da psa kroz mirnu i preciznu kretnju rukom navodimo da sam pronađe pravilan položaj i da ga u tom tačnom trenutku nagradimo. Savremene smernice za osnovni trening pasa ovu vežbu najčešće postavljaju kroz mirno vođenje hranom, kratke sesije i precizno nagrađivanje čim pas zauzme položaj.
Rad treba da počne u mirnom prostoru, bez mnogo ometanja. Pas ne može lepo da nauči vežbu ako je već uzbuđen, napet ili mu je pažnja rasuta na sto strana. Zato se prvo radi u kući, u dvorištu ili na mestu gde pas može da se koncentriše na vlasnika i na hranu. Ako je pas previše uzbuđen, mnogo češće će ustajati, praviti korake unapred ili pokušavati da pogodi nešto drugo umesto da legne. Postepeno učenje u lakšim uslovima pa tek onda prelazak na teže daje bolje i stabilnije rezultate.
Najpraktičnije je da se vežba uči iz sedećeg položaja, jer je psu iz tog položaja lakše da spusti prednji deo tela i da legne bez suvišnih kretnji. Vlasnik stane ili klekne ispred psa, pas sedi pravo, a nagrada se postavlja tik ispred njuške. Od tog trenutka dolazi deo koji je veoma važan za pravilnu tehniku. Ruka sa hranom ne ide unapred, jer tada pas vrlo često krene da pruža telo napred, pravi dodatne korake ili čak ustaje da bi pratio nagradu. Umesto toga, ruka ide od njuške pravo dole, između prednjih nogu, ka podu. Upravo taj pravac spuštanja pomaže da pas sabije telo ispod sebe i da legne čistije, bez bespotrebnog pomeranja unapred. Ovakvo vođenje od njuške ka grudima pa pravo dole, odnosno između prednjih nogu, preporučuje se u više praktičnih vodiča za učenje komande „down“.
To u praksi izgleda ovako. Pas sedi ispred tebe. Uzmeš hranu i prineseš je njegovoj njušci da je oseti. Zatim ruku mirno spuštaš pravo dole, ne ka napred, ne daleko od tela psa, nego tačno između njegovih prednjih nogu. Važno je da je pokret spor i jasan. Ako naglo povučeš ruku ili je odneseš previše ispred psa, on će pokušati da prati hranu korakom, a to nije ono što želimo. Cilj je da glava ide dole, da se prednji deo tela spušta, a da pas ne „juri“ nagradu napred. Kada pas prati hranu nadole, mnogo će lakše spustiti laktove i grudni deo tela na pod bez dodatnog pomeranja.
Ako pas spusti glavu, ali zadnji deo tela ostane gore, ne treba odmah povlačiti ruku unapred. Tada je bolje kratko zadržati ruku nisko, na podu, između prednjih nogu, da pas sam „složi“ telo i spusti se do kraja. Kod mnogih pasa upravo to kratko čekanje pravi razliku između polovičnog pokušaja i pravog ležanja. Kada su laktovi i telo na podu, tada odmah ide nagrada. Tačnost trenutka nagrade je veoma važna, jer pas tako uči šta je tačno ispravno ponašanje. U osnovnim vodičima za ovu vežbu naglašava se da nagrada dolazi čim pas dođe u položaj „down“, odnosno kada telo zaista legne.
Ovde treba obratiti pažnju na još jednu čestu grešku vlasnika. Mnogi čim spuste ruku na pod, odmah povuku nagradu od psa unapred ka sebi. To kod nekih pasa može pomoći da se prednje noge ispruže, ali kod velikog broja pasa izaziva upravo ono što ne želimo — nepotrebno puzanje napred, korake rukama ili izvlačenje tela umesto čistog spuštanja. Zato je za početno učenje, posebno ako želiš urednu tehniku, mnogo korisnije prvo naučiti psa da legne tako što prati ruku od njuške pravo dole između prednjih nogu. Tek kada pas razume samu radnju i kada uredno spušta telo, kasnije se može fino doterivati položaj ako je potrebno.
Komandu „lezi“ ne treba izgovarati prerano. Ako pas još ne razume pokret, a vlasnik stalno ponavlja reč, komanda vrlo brzo gubi značenje. Pravilnije je da se pas prvo nekoliko puta uvede u položaj samom kretnjom ruke i da počne da shvata šta se od njega traži. Tek kada vidiš da već prati ruku i da relativno lako dolazi do poda, tada uvodiš reč „lezi“ smireno i jasno, neposredno pre ili u trenutku kada započinješ isti pokret rukom. Tako pas povezuje reč sa radnjom koju već razume.
Jedan praktičan primer rada može da izgleda ovako. Pas sedi pravo ispred vlasnika. Vlasnik drži nagradu tik uz njušku psa. Zatim je vodi pravo dole između prednjih nogu. Pas prati hranu nosom, spušta glavu, savija prednje noge i polako spušta grudi ka podu. Onog trenutka kada laktovi i telo dotaknu pod, odmah ide pohvala i nagrada. Posle toga pas može da ustane, kratko se opusti i vežba se ponavlja. U početku je dovoljno nekoliko dobrih ponavljanja, ne treba preterivati. Kratke, uspešne sesije daju više od dugog rada u kome pas počne da greši i gubi volju.
Ako pas uporno ustaje, povlači se unazad ili nikako neće da legne, ne treba ga gurati rukama na zemlju. Fizičko pritiskanje često pravi otpor i zbunjuje psa. Umesto toga, treba proveriti da li je pravac ruke dobar, da li je nagrada dovoljno vredna i da li je okruženje preteško za rad. Kod nekih pasa je korisno da vlasnik klekne i radi niže, mirnije i sporije, kako bi put hrane bio jasniji. Kod drugih pasa pomaže rad iz stajanja, ali i tada ruka ide pravo dole između prednjih nogu, a ne daleko unapred. Osnovni vodiči za ovu vežbu uglavnom naglašavaju lure-reward pristup i izbegavanje sile.
Treba imati u vidu i to da neki psi izbegavaju ležanje ako im je fizički neprijatno. Ako pas deluje ukočeno, nerado se spušta, čudno prebacuje težinu ili mu ležanje očigledno nije prijatno, to može biti znak da postoji bol ili problem sa kretanjem, pa takav pas zaslužuje veterinarsku procenu pre ozbiljnijeg rada na vežbi.
Kada pas počne lepo da prati ruku i da uredno leže bez suvišnih koraka, sledeći korak je da pomoć rukom postepeno smanjuješ. Pokret postaje manji, komanda jasnija, a pas sve više razume šta znači reč „lezi“. Tek kada je vežba čista u mirnom prostoru, prelazi se na teža mesta i više ometanja. Ne ide se odmah na najteže uslove, jer pas mora da ima uspeh da bi mogao pravilno da uči.
Suština pravilne vežbe „lezi“ jeste da pas ne pada na pod na silu, ne puzi unapred za hranom i ne pogađa šta želimo, već da kroz tačno vođenje rukom od njuške pravo dole između prednjih nogu jasno razume kako da spusti telo. Kada se nagrada daje u pravom trenutku, kada su sesije kratke i kada se od početka traži čist pokret bez nepotrebnih koraka, pas mnogo brže i sigurnije nauči vežbu.
Kupi i saznaj sve tajne dresure!!!
