Opoziv psa nije samo da pas dođe do vlasnika. Pravi, kontrolisan opoziv podrazumeva da pas dođe, zaustavi se i zauzme jasan, stabilan položaj – da sedne pravo ispred vlasnika. Tek tada možemo reći da je vežba urađena kako treba. Sve ostalo je polovično rešenje koje često kasnije pravi problem u radu.
Kada pas samo dođe i ostane da stoji, prođe pored vlasnika ili ode u stranu, nema stvarne kontrole. Takav pas je fizički došao, ali mentalno nije „tu“. Nema završetka radnje, nema fokusa i nema stabilnosti. U tom slučaju vlasnik stalno mora dodatno da reaguje, da ponavlja komande ili da „hvata“ psa, što u praksi znači da opoziv nije pouzdan.
Sedenje ispred vlasnika daje jasan kraj vežbe. Pas uči da dolazak nije samo kretanje ka vlasniku, već kompletna radnja koja ima početak i kraj. Kada pas sedne pravo ispred, on je u poziciji da je smiren, fokusiran i spreman za sledeću komandu. Bez tog završetka, pas ostaje u pokretu i lako se ponovo odvaja.
Još važnije, pravilan položaj ispred vlasnika gradi pažnju i odnos. Pas koji dolazi i seda ravno ispred, gleda u vlasnika i čeka sledeći signal. Tu se pravi kontakt i kontrola. Ako pas dolazi ukrivo, stoji sa strane ili se okreće, gubi se ta linija komunikacije i pas brzo ponovo „ispada“ iz rada.
Ova pozicija je posebno važna u situacijama gde je potrebna sigurnost. Pas koji pouzdano dolazi i seda ispred može se lako prihvatiti, vezati, smiriti ili usmeriti dalje. Pas koji samo protrči pored vlasnika ili stane na distanci uvek ostavlja prostor za grešku, posebno u realnim situacijama napolju.
Sedenje ravno ispred takođe sprečava razvijanje loših navika. Ako se od početka dozvoli da pas dolazi ukrivo, da se „zalepi“ uz nogu, da kruži oko vlasnika ili da staje gde hoće, to kasnije postaje standard koji je mnogo teže ispraviti. Pas uči ono što mu dozvolimo, i ako ne tražimo preciznost, nećemo je ni dobiti.
Važno je i to da pravilan dolazak sa sedenjem smanjuje impulsivnost psa. Pas ne samo da dolazi, već mora da zakoči, kontroliše telo i zauzme tačan položaj. To razvija samokontrolu i stabilnost, što se kasnije prenosi i na druge vežbe.
Na kraju, treba razumeti da opoziv bez jasnog završetka nije završen posao. Pas koji dolazi i seda pravo ispred vlasnika pokazuje razumevanje, fokus i kontrolu. To je razlika između psa koji „dolazi kad mu se prohte“ i psa koji pouzdano izvršava komandu.
Komanda „dođi“ ne uči se tako što psa nekoliko puta pozovemo i očekujemo da on sam shvati šta ta reč znači. Za psa, svaka komanda mora da dobije jasno značenje, a posebno komanda dolaska, jer od nje često zavisi bezbednost psa. Pouzdan dolazak ne gradi se vikom, pritiskom i stalnim ponavljanjem iste reči, već pravilnim sistemom rada u kome pas uči da mu se dolazak kod vlasnika uvek isplati.
Prva stvar koju vlasnik mora da razume jeste da pas mora da doživi dolazak kao nešto pozitivno. Pas uvek bira ono što mu u tom trenutku ima veću vrednost. Ako mu dolazak kod vlasnika ne donosi ništa posebno, a okruženje mu je zanimljivo, on će birati okruženje. Zato dolazak mora da postane najbolja opcija za psa.
Rad ne počinje napolju, među drugim psima i ometanjima, već u mirnom prostoru. Pas prvo mora da nauči da obrati pažnju na vlasnika. To znači da izgovoriš ime psa samo jednom, i čim te pas pogleda, odmah ga nagradiš. U ovoj fazi ne tražiš da dođe, već samo da uspostavi kontakt.
Kada pas počne pouzdano da reaguje na ime, uvodi se komanda „dođi“. Važno je da uvek koristiš istu reč i isti ton. Komanda mora biti jasna i uvek ista, kako pas ne bi bio zbunjen.
Prva vežba se radi na maloj udaljenosti. Pas je nekoliko koraka od tebe. Izgovoriš ime, zatim „dođi“, napraviš korak ili dva unazad, spustiš telo malo niže i pozoveš psa vedrim tonom. Kada pas krene ka tebi, odmah ga nagradiš. Nagrada mora da dođe u pravom trenutku, čim pas stigne.
Kada pas dođe, ne smeš da ga samo nagradiš i pustiš da ode. Uvek ga na kratko zadrži, uhvati za ogrlicu ili ga mirno zadrži par sekundi. Tako pas uči da dolazak znači dolazak do tebe, a ne samo da dotrči po nagradu i ode.
Ovu vežbu radiš više puta, ali u kratkim serijama. Nije cilj da radiš dugo, već da svako ponavljanje bude uspešno. Kada pas razume šta se traži, postepeno povećavaš rastojanje.
Dobra vežba je i rad sa dve osobe. Jedna osoba drži psa, druga se udalji nekoliko metara, pozove ga i nagradi kada dođe. Zatim se uloge menjaju. Ovo pomaže psu da poveže dolazak sa nečim pozitivnim i dinamičnim.
Kada pas pouzdano dolazi u zatvorenom prostoru, prelazi se napolje, ali pod kontrolom. Tu se koristi duži povodnik kako bi pas imao slobodu, ali i dalje bio pod kontrolom. Ne pušta se odmah potpuno slobodno.
Napolju se radi isto kao unutra, ali sa više pažnje. Pustiš psa da se malo udalji, zatim izgovoriš ime i komandu „dođi“. Ako pas odmah krene, nagrada mora biti jaka i vredna. Ako ne reaguje, ne ponavljaš komandu više puta i ne vičeš. Daješ mu malo vremena da sam donese odluku.
Ako pas ne dođe, ne praviš problem i ne kažnjavaš ga kada se vrati. Ako kazniš psa kada dođe, naučiće da dolazak nije dobra opcija. Tada sledeći put neće ni pokušati.
Veoma je važno da psa ne dozivaš samo kada želiš da ga staviš na povodnik ili da završiš šetnju. Ako to radiš, pas će povezati dolazak sa gubitkom slobode i počeće da ga izbegava. Umesto toga, često ga pozovi, nagradi i pusti da nastavi dalje. Tako pas uči da dolazak ne znači kraj, već nešto pozitivno.
Jedan praktičan primer izgleda ovako. Pas njuška travu. Sačekaš trenutak kada nije potpuno fokusiran, izgovoriš ime, zatim „dođi“, napraviš nekoliko koraka unazad i pozoveš ga. Kada dođe, nagradiš ga, zadržiš kratko i pustiš ga ponovo. Na taj način pas uči da mu se dolazak uvek isplati.
Kako pas napreduje, postepeno povećavaš težinu. Prvo povećavaš rastojanje, pa tek onda uvodiš jače ometanje. Ne ideš odmah u najteže uslove, jer pas mora da uspe da bi učio.
Na kraju možeš dodati i završnu poziciju, da pas po dolasku sedne ispred tebe ili ostane mirno par sekundi. To daje dodatnu kontrolu i jasnoću u radu.
Možeš koristiti i igru kao deo treninga. Dozivanje između više ljudi ili skrivanje pa pozivanje psa da te pronađe dodatno jača želju psa da dolazi i podiže brzinu reakcije.
Suština celog rada je jednostavna. Prvo gradiš pažnju, zatim uvodiš jasnu komandu, radiš u miru, postepeno povećavaš rastojanje, pa tek onda uvodiš ometanja. Pas se uvek nagrađuje kada dođe, nikada se ne kažnjava zbog dolaska i nikada se ne uči da može da ignoriše komandu bez posledice.
Kada se ovakav sistem ispoštuje, pas počinje da dolazi brzo, sigurno i bez razmišljanja.
Kupi i saznaj sve tajne dresure!!!
